Sva­ka pri­ča al­pi­ni­ste ko­ji je bio na Hi­ma­la­ji­ma je dra­ma­tič­na. On se borio za ži­vot, ali se bo­rio i za uspjeh. Sa po­zi­ci­je pro­sječ­nog, ur­ba­nog čo­vje­ka, mo­žda je to glu­po, jer za­što se al­pi­ni­sti uop­šte pe­nju na ta­ko da­le­ke, opa­sne, bes­put­ne vr­ho­ve, ri­zi­ku­ju­ći svoj ži­vot. Od­go­vor je jed­no­sta­van – za­to što po­sle ta­kvih iza­zo­va osta­je naj­ve­će bo­gat­stvo, pre­kra­sna, je­din­stve­na pri­ča. Od ta­kvih pri­ča i bez­broj­nih pi­ta­nja sa­zdan je ži­vot split­skog al­pi­ni­ste, pi­sca, fo­to­gra­fa, film­skog sni­ma­te­lja i ured­ni­ka Sti­pa Bo­ži­ća. On je čo­vjek ko­ji je na ski­ja­ma sti­gao na Sje­ver­ni pol, ali i vje­ro­vat­no je­di­ni na svi­je­tu ko­ji je uspio dva pu­ta da pre­ži­vi noć na vi­si­ni iz­nad 8.000 me­ta­ra.
Nje­go­va naj­ne­o­bič­ni­ja svje­do­če­nja i is­ku­stvo sko­ro sa gra­ni­ce re­al­no­sti uob­li­čio je u ču­ve­noj knji­zi ,,K2 tri­jumf i tra­ge­di­ja”. Za­lju­blje­ni­ci u pu­to­pi­se ne­će je is­pu­šta­ti iz ru­ku, vje­ro­vat­no će joj se vra­ća­ti, jer to ni­je šti­vo ko­je se jed­nom či­ta. Ipak, su­sret sa Bo­ži­ćem i nje­go­vo ži­vo svje­do­če­nje o li­cu i na­lič­ju al­pi­ni­zma, o adre­na­li­nu ko­ji pla­ni­na­re vo­di u naj­te­že eks­pe­di­ci­je, za „obič­ne smrt­ni­ke”, je­din­stven je do­ži­vljaj. I baš ta­ko je bi­lo ne­dav­no u Pod­go­ri­ci gdje je pred ve­li­kim audi­to­ri­ju­mom u Kul­tur­no-in­for­ma­tiv­nom cen­tru, svo­je pri­če Bo­žić pri­čao, a Pod­go­ri­ča­ni ga bez da­ha slu­ša­li i uči­li... Ka­že, ni­je va­žno sa­mo do vr­ha sti­ći, već ne­što od­o­zgo i do­ni­je­ti, a odan­de se ni­šta ne mo­že­te do­ni­je­ti – ni­šta osim pri­če. Za­to Bo­žić pi­še, fo­to­gra­fi­še i svo­je ogrom­no is­ku­stvo i im­pre­si­je po­kla­nja svi­ma oni­ma ko­ji ni­je­su do­volj­no sna­žni, ni od­va­žni da osva­ja­ju naj­vi­še pla­nin­ske ma­si­ve.
– Ka­da sam se peo na Ka­ra­ko­rum ili Hi­ma­la­je, či­ni­lo mi se da je ci­je­li naš svi­jet sa­zdan sa­mo od pla­ni­na. Kud god se okre­nem, či­ni mi se da u tom mo­men­tu ni­šta ne po­sto­ji osim pla­ni­na. Mi­slio sam da pri­su­stvu­jem ra­đa­nju ze­mlje – opi­su­je Bo­žić je­din­stven do­ži­vljaj. Ka­da vas pre­pla­ve ova­kve mi­sli, on­da oži­ve sje­ća­nja, iz­ro­ne le­gen­de, pri­če i dav­na us­hi­će­nja. Div­no je či­ta­ti ova svje­do­če­nja o ne­tak­nu­toj, su­ro­voj i ve­le­lep­noj pri­ro­di, još ljep­še je uži­vo slu­ša­ti pri­če, jer Bo­žić umi­je da po­di­je­li sve ono što je do­ži­vio to­kom broj­nih go­di­na pla­ni­na­re­nja.
– Al­pi­ni­zam ne­ma gle­da­o­ce. Pla­ni­na je ne­po­dob­na po­zor­ni­ca. To je are­na – ka­že al­pi­ni­sta. Da bi do­se­gao naj­vi­še vr­ho­ve, naj­pri­je je po­ho­dio pla­ni­ne Hr­vat­ske, Bo­sne i Cr­ne Go­re. I to mu je mno­go zna­či­lo. Tu se ka­lio, učio ka­ko u pla­ni­ni pre­no­ći­ti...
– Bez­broj pu­ta su me pi­ta­li ka­ko je na kro­vu svi­je­ta. Sta­ja­ti na mje­stu ko­je je naj­i­stu­re­ni­je za­i­sta je fa­sci­nant­no. Re­li­gij­ski gle­da­no to je vr­hu­nac vr­hu­na­ca, kao ne­ka­da drev­ni Olimp ili sta­ni­šte hin­du­skih bo­go­va. Ipak, na vr­hu svi­je­ta ne­ma vre­me­na za sla­vlje. U bi­lo ko­jem dru­gom spor­tu, na kra­ju utak­mi­ce ili na ci­lju, po­bjed­nik se ra­du­je, a u al­pi­ni­zmu, na vr­hun­cu sla­ve vi ste za­pra­vo na po­čet­ku. Tek po­či­nje dru­go po­lu­vre­me, a ono je te­že ne­go pr­vo – svje­do­či svjet­ski pro­sla­vljen al­pi­ni­sta.
Za­pra­vo, u dru­gom di­je­lu da­na vre­men­ske pri­li­ke su ne­sta­bil­ni­je, po pra­vi­lu ula­zi­te u olu­ju, a on­da po­či­nje bit­ka sa taj­min­gom. Umor­ni ste, a i te­že je spu­šta­ti se, jer nam je ta­kva ana­to­mi­ja. Sla­bi­je smo gra­đe­ni za spu­šta­nje, ne­go za us­pi­nja­nje – po­ja­snio je Bo­žić. Za­to, al­pi­ni­sta se ne smi­je iz­mje­ri­ti sa­mo do vr­ha, već i pri­je po­čet­ka mo­ra mi­sli­ti na po­vra­tak.
– Ključ uspje­ha je u či­nje­ni­ci da al­pi­ni­sta uvi­jek mo­ra mi­sli­ti ka­ko će si­ći. Onaj ko­ji se iz­mje­ri sa­mo do vr­ha, s vr­ha se ne­će vra­ti­ti – ka­že sjet­no Bo­žić. Jer, iz­gu­bio je mno­ge dru­go­ve u opa­snim eks­pe­di­ci­ja­ma na naj­vi­še vr­ho­ve. Za­to se naj­če­šće ni­je mo­gao ra­do­va­ti tri­jum­fu. Ta­kve tra­ge­di­je su ga na­vo­di­le na raz­mi­šlja da se ni­ka­da vi­še ne vra­ti ni na jed­nu pla­ni­nu.
– Ra­ču­ni­ce su da 50 od­sto al­pi­ni­sta ne­će pre­ži­vje­ti, da će za­u­vi­jek osta­ti  u pla­ni­na­ma. Re­ci­mo, ka­da sam si­šao sa Mont Eve­re­sta, 1979. go­di­ne, na­kon smr­ti  dru­ga i sa­put­ni­ka, mi­slio sam da se vi­še ni­ka­da ne­ću vra­ti­ti na ovu pla­ni­nu. On­da, de­set go­di­na ka­sni­je, po­no­vo sam bio na kro­vu svi­je­ta. Vri­je­me či­ni svo­je, a ja sam na­sta­vio da idem na eks­pe­di­ci­je, pri­sje­tio se Sti­pe.
Po­ho­de­ći ču­ve­ni vrh K2 po­ku­šao je da spa­si pri­ja­te­lja, ta­da je ri­zi­ko­vao svoj i ži­vo­te tro­ji­ce ko­le­ga.
– Kon­flikt ra­zu­ma i eti­ke... U tim tre­nu­ci­ma sve klju­ča u va­ma, a to je naj­go­re. Je­dan ili če­ti­ri ži­vo­ta? Taj tre­nu­tak za­u­vi­jek pam­tim. Zna­li smo da su ma­le šan­se da pre­ži­vi, ali od­lu­či­li smo da po­ku­ša­mo da ga spa­si­mo...– po­no­vo je sje­na tu­ge pre­le­tje­la Bo­ži­će­vim li­cem.
Strast za osva­ja­njem vr­ho­va al­pi­ni­ste vo­di kroz broj­ne iza­zo­ve, do pred­je­la ko­je sa­mo oda­bra­ni uži­vo vi­de. Ipak, opa­snost ne vre­ba ne­u­stra­ši­ve avan­tu­ri­ste sa­mo na kro­vu svi­je­ta. Jed­na od naj­i­za­zov­ni­jih eks­pe­di­ci­je bi­la je u Pa­ki­sta­nu.
– To je naj­o­pa­sni­ja dr­ža­va za ži­vot na svi­je­tu. Ta­mo sta­nu­je Al Ka­i­da. Za­pra­vo, pro­ći kroz nji­ho­ve do­li­ne mo­žda je bi­lo opa­sni­je po ži­vot, ne­go se po­pe­ti na sa­mi vrh – ka­že Sti­pe, dr­že­ći u ru­ci fo­to­gra­fi­ju al­pi­ni­sta sa čo­vje­kom ko­ji je, ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je, ubio 11 pla­ni­na­ra.
A.ĆU­KO­VIĆ


Bri­ga o dru­go­vi­ma

– Mno­go ro­di­te­lja, rod­bi­ne i čla­no­va po­ro­di­ce po­gi­nu­lih al­pi­ni­sta pri­hva­ti gor­ku či­nje­ni­cu da nji­ho­vi naj­dra­ži ko­ji su na pla­ni­ni pre­mi­nu­li, ta­mo i osta­nu. Ti­je­la po­gi­nu­lih na ve­li­kim vi­si­na­ma se smr­znu, sko­ro da je ne­mo­gu­će ti­je­lo spu­sti­ti a da pri to­me još ne­ko ne stra­da. Ipak, mi smo na­šeg Ne­na­da Ću­li­ća, ko­ji je po­gi­nuo 1974. go­di­ne na Kav­ka­zu, na­šli 40 go­di­na ka­sni­je. I do­ni­je­li smo ga ku­ći... – is­pri­čao je Bo­žić.


Sno­vi na 8.000 me­ta­ra

– Bi­lo je sno­va na 8.000 me­ta­ra, ali čo­vjek tre­ba da je opre­zan, da zna odvo­ji­ti sno­ve od ja­ve. Ni­je lo­še ko­ji put i sa­nja­ti ta­mo, ali ne i da vas sno­vi pre­u­zmu – svje­do­či split­ski al­pi­ni­sta Sti­pe Bo­žić ko­ji se po­peo na tri naj­vi­ša vr­ha svi­je­ta.